Danas kompanije razvijaju nov model poslovanja koji je fokusiran na duži rok i koji nije usmeren samo na financijsku korist i dobit. Sa globalizacijom stiže i veća međuzavisnost brojnih aktera u sektoru privrede, tako da se kratkoročni finansijski rezultati ne smatraju dovoljnim za obezbeđivanje dugoročnog uspeha. Kompanije posluju u okruženju lokalne zajednice od koje sami profitiraju. Iz tog razloga, kompanije moraju da to „vrate“ okruženju od koga žive. Novi model poslovanja uključuje ekonomske perfomanse, kako za kompaniju tako i za društvo u celini, ali istovremeno i ekološku i društvenu svest, koja angažuje zaposlene i čitavu zajednicu. To je koncept društvene odgovornosti.

Ključne komponente CSR-a (Corporate Social Responsibility) su društvena, ekološka i ekonomska odgovornost, što dovodi do sinergetskog principa: ljudi, profit i planeta. Što je veća kompanija ili organizacija, njena ekološka odgovornost je veća, jer je veća i potencijalna šteta koja bi nemarnošću mogla biti naneta okolini. Kompanije se moraju ponašati aktivno i odgovorno prema ljudima i okolini. Jedan od načina regulisanja socijalne odgovornosti je proces standardizacije, odnosno uvođenje međunarodnih standarda. Društvena odgovornost je želja i potreba da se poboljsa društvo i uslovi življenja.

Društvo pokazuje sve veći interes za poslovanje kompanija. Razna udruženja (za zaštitu potrošača, životne sredine, novinska udruženja, sindikati) vrše konstantan pritisak na menadžment kompanija, pokazujući veće interesovanje i očekivanje od kompanija. Njihov osnovni zahtev se odnosi na poverenje. Može li se verovati kompaniji ili ne? Javnost očekuje od kompanije veću otvorenost i odgovornost za svoja dela.

Nepoverenje koje postoji između kompanije i njenog okruženja uslovljeno je promenama. Kompanijsko okruženje se sastoji od mnoštva dinamičnih sila koje utiču na njeno poslovanje. Reč je o političkim, ekonomskim i tehnološkim silama. Pored toga, u odnosu na ranije, uloga Vlade i državnog aparata se dosta razlikuje. Dakle, kompanije se moraju suočiti sa mnogim izazovima iz okoline nego ranije.

Društvena odgovornost uključuje ne samo odnos prema zaposlenima u jednoj kompaniji, već i uključivanje u probleme lokalne zajednice, učestvovanje u projektima zaštite životne sredine. Time kompanije pokazuju svoju transparentnost i želju da pomognu. Kompanije koje su svesne značaja i koristi ovih ulaganja razmišljaju dugoročno i znaju da tako lakše dolaze do potreba potrošača i grade sebi pozitivan imidž. Svi svetski trendovi pokazuju da se zbog toga više novca ulaže u društvenu odgovornost, iako reklamiranje donosi veću zaradu. Društvena odgovornost kompanija od njih zahteva da, pored postavljanja zahteva pred svoje zaposlene, obezbedi budućnost za sebe i za njih, uključujući poštovanje ljudskih prava, ravnopravni tretman zaposlenih (i klijenata i dobavljača), odgovorno korporativno upravljanje, zaštitu okruženja, etičko poslovanje i ukupni doprinos društvu.

Zbog svega toga, kompanije su prinuđene da shvate i prihvate brzo promenljive društvene vrednosti, sve veća očekivanja ljudi, zahteve za javne rasprave o vrućim temama, sve manje poverenje u autoritete, porast udela starije populacije u demografskim slikama mnogih zemalja.

Ako se iz jedne profesije izdvoji njena društvena i etička odgovornost, tada nastupa potpuna anarhija u poslovanju kompanije. To ilustruje izjava direktora američke konsultantske agencije „Rude Fin”: „Mi nismo plaćeni da budemo moralni… Prava informacija je ta koja je važna, a mi je dostavljamo svima koji su spremni u nju da poveruju potpuno bez uticaja što se ta informacija posle demantuje.”

Motivacija zaposlenih je problematika kojom se svaka ozbiljna kompanija koja posluje po principima tržišta mora pozabaviti. Knjiga „Šargarepe” koja se bavi motivacijom, bonusima i nagradama, na jedan bezazlen način uvodi čitaoce u ovu priču.

Kako Piter Draker navodi da je najbolji rukovodilac onaj, koga biste poželeli Vašem detetu – menadžment kompanije je taj koji treba da usmerava i vodi zaposlene, da ih nagrađuje i kažnjava, pohvali i kudi. Bu Jeghult, autor pomenute knjige, ističe da sistemi nagrađivanja moraju biti usaglašeni sa ciljevima preduzeća, tj. ako su nagrade zasnovane na kratkoročnim rezultatima, obično su u raskoraku sa dugoročnim ciljevima preduzeća. Isto tako, sistem nagrađivanja ne sme da se zasniva isključivo na parametrima koji se mogu izmeriti, jer će se takav sistem ponašati rigidno. Ovo implicira da se odluka o zasluženosti nagrade ne sme zasnivati ni na proizvoljnim ocenama.

Poslovanje u uslovima pojačanog rizika i pritiska vremena i rokova uslovljava i rad sa greškama. Kompanije moraju da omoguće radnu klimu koja dopušta greške. Klima koja podrazumeva da greške smeju i mogu da se prave, a da one ne a priori ne uključuju kažnjavanje, je klima koja isključuje pretnje. Pretnja samo stvara strah od nesupeha i usmerava ljude da ne preuzimaju suvišne rizike.

I kako se navodi u ovoj knjizi „Ovo nije nikakva socijalna ustanova! Mi zapošljavamo isključivo motivisanje ljude. Posle im preostaje samo da se bace na posao.” Šefovi lako demorališu ostale.