Ovo je davno primetio veliki Duško Radović, a iskoristio kao duhovitu opasku sjajni Boris Vukić – da objasni princip nasleđivanja u porodičnim kompanijama. Knjiga „Osnivači, naslednici, menadžeri“ se bavi prenošenjem kompanije sa jedne na drugu generaciju, kao i pripremom svih generacija, porodice i zaposlenih za ovaj veoma važan poduhvat. Borisa Vukića znam duži vremenski period. Siguran sam da je u oblasti porodičnog biznisa, sa posebnim osvrtom na nasleđivanje unutar porodične kompanije, jedan od najkompetetnijih ljudi na ovim prostorima.
Izuzetno jednostavnim stilom, sa puno primera i prikaza, na momente duhovitim bravurama, Boris ističe važnost uspešnog prenosa kompanije na naslednike. Svojim šaljivim dosetkama i pričama, čitaocu se ovaj proces može učiniti bezbolnim – što on sigurno nije. Proces nasleđivanja je obrazložen kroz 4 dela, objašnjavajući važnost pripreme naslednika, osnivača, kompanije i porodice i razumevanja prioriteta i želja svih strana. Autor na više mesta posebno ističe značaj obrazovanja i školovanja u ovom procesu, jer kako on kaže „Preduzetnik se rađa. Menadžment i liderstvo su zanati koji se uče.“ I zato je važno „menadžersko opismenjavanje“ rukovodioca i zaposlenih u kompaniji koja se nalazi u procesu nasleđivanja.
O značaju porodičnih preduzeća govori podatak da porodična preduzeća predstavljaju 80% svih registrovanih privrednih subjekata u svetu, koja generišu 70% svetskog BDP-a. Međutim, statistika ne govori u prilog uspeha nasleđivanja u porodičnim firmama, jer oko 70% porodičnih preduzeća nestane nakon smrti vlasnika, dok samo 30% njih dočeka prelazak sa prve na drugu generacije, a jedva 12% sa druge na treću. Boris konkretnim alatima i primerima daje pozitivne odgovore na pitanja:
- DA, moguće transformisati malu preduzetničku firmu u porodičnu kompaniju. DA, postoje pravila u planiranju prenosa vlasništva sa jedne na drugu generaciju.
- DA, postoje smernice za pripremu osnivača i naslednika, kako bi se kompanija uspešno transformisala.
- DA, postoje univerzalne prepreke i zamke koje se mogu prevazići.
On je na 150 stranica pokrio najveći deo problematike vezane za porodične firme. Čitaocima će brzo biti jasno koji su koraci neophodni kako bi se proces tranzicije i prenošenja vlasništva u porodičnim kompanija prošao na uspešan i najmanje bolan način. Pored toga, voleo bih da vidim kulturološku razliku između modela koji važe u skandinavskim i zapadnoevropskim zemljama, koje je kao model navodio Džon Vord u “Razvoj porodičnih kompanija”. Kao i specifičnosti mentaliteta i tranzicionog društva. Ipak, u jednoj svojoj rečenici razbija predrasude našeg balkankog mentaliteta: „Može se biti pravedan, a da se svim naslednicima ne ostavi jednak udeo u kompaniji.“
Za kraj bih parafrazirao – mi nismo nasledili naše firme od naših predaka, već smo ih pozajmili od naših potomaka. Dajem svaku preporuku za ovu sjajnu knjigu.
stil i jasnoća ★★★★★
aktuelnost ★★★★★
daje odgovore na pitanja ★★★★★
preporuka ★★★★★
