Dugo se već premišljam da li da napišem “koju” vezano za temu odsustvovanja sa posla. Nedavno sam na jednom treningu došao do poražavajućih informacija, koje su me ipak pokrenule da iznesem svoj stav – stav jednog preduzetnika.
Evo tih podataka:
- Više od 75% zaposlenih je nezadovoljno svojim poslom;
- Svakog dana 1.000.000 radnika odsustvuje sa posla zbog poremećaja povezanih sa stresom;
- Na lečenje od posledica stresa se u USA potroši godišnje 170-300 milijardi dolara;
- U 2009. britanski radnici su koristili ukupno 180.000.000 dana bolovanja;
- Ta odsustvovanja sa posla koštala su britansku privredu ukupno 16,8 milijardi funti (24,25 milijardi dolara).
Prema nekim računicama, britanska privreda bi uštedela preko 1,5 milijardi funti ako bi se broj odsustvovanja sa posla smanjio za 10%. I sam radim u firmi koja zapošljava skoro 100 ljudi. Od toga, 10% je realno više, imajući u vidu da postoje kolege koje su vrlo često na (ne)opravdanom bolovanju. Poslodavcima su vezane ruke kada su u pitanju “lažna” bolovanja, povrede na radu, razna odsustvovanja. Jedan moj prijatelj je sklon da kaže kako je najsrećniji kada ošteti državu. Dodao bih i – lošeg poslodavca. Nema opravdanja ni za loše poslodavce, niti za loše zaposlene. Tačno je da se smanjivanjem efikasnosti i produktivnosti nanosi dovoljno velika šteta kompanijama i državi (jedna od retkih situacija gde su ova dva entiteta na istoj strani).
Na prvi pogled, najviše dobija zaposleni. Na teretu je poslodavca i države. Iako ne postoje zvanični podaci, može se samo pretpostaviti da je šteta koju nose “lažna” bolovanja i neopravdano odsustvo sa posla oko nekoliko milijardi nečega. Sa tim novcem, država bi sigurno imala pravedniji socijalni sistem. Na kraju, država bi konačno mogla da pomogne onima kojima je pomoć najpotrebnija.
Ko tu zapravo najviše gubi? Ako zaposleni čine kompaniju, to implicira da konkurentnost kompanije zavisi od konkurentosti radne snage koja je zaposlena u njoj. Koliko smo konkurentni da se pojavimo na bilo kom tržištu koje nije izašlo juče iz rata? Kao što se domaće kompanije moraju pripremiti za napornu tržišnu utakmicu poboljšanjem ponude, produktivnosti i smanjenjem troškova, tako i zaposleni moraju da rade na podizanju svoje konkurentnosti.
Ovde dolazimo do pitanja: koliko je danas radnik u Srbiju uopšte konkurentan? Fokus i ciljevi zaposlenih treba da budu u podizanju sopstvene konkurentnosti na tržištu radne snage. Ne zaboravite – ovde je, kao i svuda, samo reč o zakonu ponude i potražnje. Dok postoji novca za finansiranje nerealnih zahteva bilo čega i bilo koga, postojaće i mogućnost da se radi u ovakvom okruženju. Samo, dokad će to trajati? Takođe, firma dolazi u apsurd da treba da nagradi “vredne” i produktivne radnike, a to su sigurno oni koji su najmanje odsustvovali sa posla.
Nije ovde pitanje da li smemo ili ne da budemo na bolovanju. Niti da li je bolovanje “za slabiće”. Svi imaju jednaku šansu za rad. Svi i imaju istu šansu da budu bolesni. Svi poseduju šansu da lažiraju bolovanje. Treba da više vodimo računa o sebi i svojim kvalitetima. Suština je da svaki zaposleni, u krizi kada je stepen nezaposlenosti izuzetno visok, treba da radi na svojoj konkurentnosti i kvalitetima i postane “poželjna” radna snaga. Jer to tržište od nas traži.
Na kraju – svi gube. Poslodavci – jer se teret angažovanja prebacuje na druge “vitalnije” radnike (koji radeći pod pritiskom rizikuju da upadnu u niz zvani – bolovanje). Država i poreski obveznici – jer plaćaju nešto što ne mora da se plati. Gube i radnici – čini se najviše, jer danas u kriznoj 201x. godini, poslodavac mora da bira između dve opcije.
Život nema cenu. Mašine je ipak imaju.
V.M.
